O monogamiji se često govori kao o nečemu potpuno prirodnom, gotovo podrazumijevanom — kao da je ideja jedne ljubavi za cio život duboko upisana u ljudsku biologiju. Ipak, kada nauka zagrebe ispod površine, priča postaje mnogo komplikovanija.
Kako piše Science Focus, naučnici već decenijama pokušavaju da odgovore na pitanje koje ne prestaje da intrigira psihologe, antropologe i biologe: da li su ljudi zaista evoluirali kao monogamna bića ili je monogamija prije svega društveni dogovor?
Istorija ljudskih odnosa pokazuje da monogamija nikada nije bila jedini model veze. Kroz različite kulture i epohe postojali su brojni oblici nemonogamnih odnosa — od poliginije i otvorenih veza do povremenih paralelnih partnerstava. 
Jedna često citirana studija iz šezdesetih godina pokazala je da je čak 87 odsto preindustrijskih društava dozvoljavalo neki oblik poliginije, odnosno odnosa u kojem muškarac ima više žena. Ipak, u praksi je mali broj ljudi zaista živio takvim načinom života, dok je za većinu monogamija ostajala dominantan obrazac ponašanja.
Zanimljivo je da je među sisarima dugotrajna partnerska povezanost izuzetno rijetka. Manje od 10 odsto vrsta formira trajne veze, dok su naši najbliži rođaci — šimpanze i bonoboi — izrazito promiskuitetni.
Kod bonoboa seks nema samo reproduktivnu ulogu, već služi i za smanjivanje konflikata, jačanje društvenih odnosa i održavanje stabilnosti grupe. Upravo zbog toga naučnici već godinama pokušavaju da objasne zašto su ljudi razvili potrebu za stabilnim partnerskim odnosima.
Jedna od najpoznatijih teorija tvrdi da se monogamija razvila kao zaštita potomstva. Naučnici su analizirali više od 230 vrsta primata i otkrili da mužjaci kod pojedinih vrsta ubijaju mladunce drugih mužjaka kako bi ženke ponovo bile spremne za parenje. Vremenom su mužjaci počeli da ostaju uz ženku i potomstvo kako bi ih zaštitili, što je postepeno vodilo stvaranju stabilnijih partnerskih odnosa.
Ali čak ni tada monogamija nije značila isto što i danas.
Biolozi razlikuju tri vrste monogamije — društvenu, seksualnu i reproduktivnu. Društvena podrazumijeva zajednički život i podizanje djece, seksualna ekskluzivne intimne odnose, dok reproduktivna znači da partneri imaju potomstvo isključivo jedno sa drugim.
Kod ljudi te granice često nisu iste.
Profesor Agustín Fuentes sa Princeton University objašnjava da ljudi imaju snažnu biološku potrebu za bliskošću i povezivanjem, ali da to ne znači nužno cjeloživotnu seksualnu ekskluzivnost.
„U prosjeku težimo jednoj veoma bliskoj emocionalnoj ili seksualnoj vezi, a ponekad i objema istovremeno“, navodi Fuentes za Science Focus.
Savremena istraživanja pokazala su i da se tokom zaljubljivanja u mozgu oslobađaju hormoni poput oksitocina i vazopresina, poznati kao „molekuli ljubavi“, koji stvaraju osjećaj povezanosti i privrženosti partneru.
Posebno zanimljiva istraživanja sprovedena su na prerijskim voluharicama — rijetkim životinjama koje stvaraju trajne partnerske veze. Naučnici su otkrili da nakon parenja njihov mozak aktivira snažan sistem nagrade i emocionalnog vezivanja, veoma sličan onome koji postoji kod ljudi.
Ipak, statistika pokazuje da ljudi nisu potpuno dosljedni monogamiji.
Prema podacima koje prenosi Science Focus, skoro četvrtina brakova u Velikoj Britaniji završava se razvodom tokom prvih deset godina, dok značajan procenat muškaraca i žena priznaje prevaru tokom braka.
Evolucioni antropolog Mark Dyble sa University of Cambridge analizirao je više od 100 ljudskih društava i zaključio da su ljudi ipak bliži društveno monogamnim vrstama nego potpuno promiskuitetnim zajednicama.
Njegovo istraživanje pokazalo je da je čak 66 odsto braće i sestara širom analiziranih društava imalo ista dva roditelja, što sugeriše da ljudi imaju snažnu tendenciju ka stvaranju stabilnih partnerskih odnosa — ali i dovoljno prostora za odstupanja.
Možda upravo zato nauka danas nema jednostavan odgovor na pitanje da li su ljudi „stvoreni“ za monogamiju.
Jer čovjek je, očigledno, biće koje istovremeno traži sigurnost, bliskost i emotivnu povezanost, ali i slobodu, promjenu i lični izbor. Upravo zbog toga monogamija za neke djeluje potpuno prirodno, dok je za druge više društveno pravilo nego instinkt.
A možda je najprecizniji odgovor dao upravo profesor Agustín Fuentes kada je zaključio:
„Ljudi jesu monogamni — otprilike.“
